ЋУПРИЈСКА ЋОРКА

Нема човека који није пожелео да буде кадија, да тужи и да суди. И пошто право и правда није исто, онда остаје само уздах немоћника: „Стићиће Божја правда!“

Властодршци су одувек били ти који су одређивали право и пошто су замишљали да су баш они Божији изасланици, себи су давали моћ да одлучују о судбинама других.

Душан Силни је био правдољубив и потрудио се да нам 1349. године занавек остави свој законик, једнак за све. У Душановом законику најбројније су одредбе кривичног права. Предвиђене казне биле су: смртна казна, изгнанство за јеретике и полуверце, телесне казне, новчана казна, конфискација, казна лишења слободе, губитак часних права. Телесне казне извршаване су сурово: „да се ожеже“, „да му се рука одсече и језик одреже“, „да му се обе руке одсеку и нос сареже“, „да се осмуди“, „да се уши одсеку“, „а разбојник да се стрмоглав обеси, а лопов да се ослепи“. С обзиром на начин извршења, телесне казне су биле веома блиске смртној казни, посебно оне које су се састојале у осакаћивању. Осим смртне казне било је предвиђено и „да се уништи“ кривац (онај ко прима мито у црквеној управи). За умишљајно убиство се кажњавало убиством, а за извршење нехатног убиства било је предвиђено да се кривцу „обе руке одсеку“. За убиство родитеља или детета била је прописана смртна казна, „да се тај убица сажеже на огњу“. За убиство црквеног лица Законик је прописивао кумулативно смртну казну („да се убије“) и бешење.

И пошто у сваком житу има кукоља, тако и у сваком друштву има оних који су грешни, па треба да буду кажњени. Без обзира да ли су гладни или су незасити, да ли су осветољубиви или им само „прекипи“, да ли су политички „неподобни“, …  Кривични законик се прилагођава тренутном стању у друштву.

Млада држава Србија је од свог буђења пре мало више од двеста година, почела да ствара све оно што треба да одликује цивилизовано друштво – почев од војске и полиције, па до школства, здравства и правосуђа.

Већи део државотворне енергије Првог српског устанка (1804-1813) био је усмерен на стварање новог правосудног система српске државе. Озбиљан рад на оснивању законодавне, извршне и судске власти почео је већ 1804, када су основани и први судови. Први правни акти који су се односили на српске судове донети су 1805. и, касније, 1809. и 1811. Судови и судска власт били су под надлежношћу Савета, основаног 1805. Новом уставном реформом 1811. основан је Велики вилајетски суд, као нека врста Министарства правде. Два важна закона, на основу којих се судило током Првог српског устанка, били су Закон Проте Матеје и Карађорђев законик.

Карађорђев криминални законик, донет 1807. године, предвиђао је казну лишења слободе под називом апс. Апс се изрицао учиниоцима лакших кривичних дела. Некада је изрицан заједно са неком другом казном, телесном на пример, а некада је апсаник задржаван у апсу и после извршене телесне казне, све док не надокнади штету. Најчешће казне су биле телесне, док казне сакаћења нису често примењиване. Смртна казна се извршавала стрељањем и вешањем.

Није тада Ћуприја, турска касаба крај Велике Мораве, била на репу државе, напротив. Преузимањем власти од Турске, млада Србија је у Ћуприји формирала све што је било потребно – касарну, суд, школу, цркву и затвор…. Касније и болницу, апотеку, библиотеку, дечији вртић….

Оснивање суда за ћупријску нахију, са зградом суда у Свилајнцу је било 1924. године (по новом календару 06.01.1825.). Седиште суда је у Ћуприји било од 1838. године. Кнез Милош Обреновић је прописао 1842. године обавезу апсеника да раде и то из два разлога: за њихово добро да не седе беспослени и да би се попунила државна каса. Забележено је да је 1844. године у Ћуприји било на издржавању казне „робије“ 32 „простих осуђеника“.

Окружни суд је до 1841. године био смештен у згради поред касарне, а затим у кући поред цркве. У кругу касарне је 1865. године сазидан нов објекат намењен новоформираној понтоњерији.

Према Законику из 1860. године казне лишења слободе биле су: за злочине робија и заточење, за преступе и иступе казна затвора. Робија није могла бити краћа од две године, а извршавана је у робијашницама у којима су осуђеници били класификовани само по полу. За један број најтежих кривичних дела (разбојништво, паљевина, хајдуковање) као додатак казни изрицано је обавезно стављање у окове (лаке од две, или тешке од четири оке, „како коме суд одсуди“) и тежак рад у пољу или у самој «робијашници». Жене се не окивају и не изводе на рад ван затворског круга.  За друга кривична дела окивање је било факултативно. Малолетници су такође  били изузети од мере окивања, а од 1868. године и политички делинквенти. Иначе, окови су били предвиђени и као дисциплинска казна, али најдуже три месеца.

Казна тамнице извршавала се у земаљским казненим заводима, казна заточења у посебним земаљским казнионицама, казна робије у дистриктним казнионицама или затворима окружних судова, а казна затвора у судским затворима.

Мушки осуђеници су робију издржавали у Топчидеру крај Београда, а затвор од 1865. године у Ћуприји. Осуђенице су обе врсте казни лишења слободе од 1866. године издржавале у Ћуприји.

Добричево 1852, – ….

У време доношења Законика 1860. године и у првим годинама његовог важења, стварне могућности Кнежевине Србије у погледу услова за извршење казне лишења слободе биле су објективно још мале, али се ипак успевало да се робија и затвор издржавају на одвојеним местима (у Београду и Ћуприји, одн. од 1865-66. у Пожаревцу). „Све апсане су препуне свакојаки злочинаца, а највише разбојника и крадљиваца“, рекао је министар правде на Скупштини 1864. године. Те године је у Ћуприји било 485 робијаша, међу којима су биле и жене и малолетници. Највише су мушкарци били ангажовани на пословима у пољопривредном добру „Добричево“. Годину дана касније део робијаша је пребачен у Пожаревац, док су жене и малолетници остали. У септембру месецу у дозидану зграду апсане, која се налазила у кругу касарне, уселили су се војници новоформиране понтоњерске јединице због чега су и жене и малолетници пребачени у Пожаревац.

Године 1873. У Србији је укинуто физичко кажњавање, па је последица тога био повећан број лица осуђених на временске казне. Самим тим су повећане потребе за смештајем робијаша. Крајем деветнаестог века у Добричеву су радили 50 радника и 160 робијаша у оковима и под надзором стражара, који су били смештени на самом пољопривредном добру.

У Добричеву је до Првог светског рата постојао одељак Казненог завода, са око 200 осуђеника, који су обрађивали земљу и одржавали ергелу.

https://stamenkovicdusan.wordpress.com/2017/04/13/prelepa-dobrila/

Затвор у Ћуприји је непрекидно постојао и у двадесетом веку, и у време мира и у време ратова. Најпре је био на једној локацији, а сада је на две локације.

Остаће ЋУПРИЈСКА ЋОРКА и у наредним деценијама. Мењаће се само услови које треба осуђена лица да испуњавају да би боравили баш у Ћуприји.

Ћорка, ћоркана, апсана, бувара, тамница, тамњача, бајбок, бајбокана, прдекана, … робијашница, су разни шатровачки изрази и синонима за затвор. Било како да се зове затвор, он остаје затвор. А овај ћупријски је један од најстаријих у Србији.